Suzana Jovanović čeka prvi Božić bez svog supruga Saše Popovića koji je preminuo 1. marta 2025. godine.
Kaže, bez njega više ništa nije isto.
– Nije samo prvi Božić, nego i njegov prvi rođendan koji je prošao bez njega. Kćerkin rođendan, 8. marta, prvi koji je prošao bez tate. Obilježavanje naše godišnjice braka 21. maja, opet prve bez njega. Pa onda i moj rođendan, prvi bez njega, pa Nova godina, takođe bez njega. I sad Božić, isto prvi bez njega, tako da je jako teško.
– Pokušavam da prihvatim neke stvari. Kažu mi ljudi:
– Moraš da nastaviš dalje, moraš zbog sebe, zbog djece, zbog svih vas, ti si ta koja sad vodi sve, ti si vođa, ti snosiš odgovornost i oni gledaju tebe i sve od tebe očekuju, da im pomogneš, da ih usmjeriš, da ih obezbjediš u životu…
– Pokušavam da sama pronađem snage u sebi. Nekad sjednem i kažem:
– Bože, hoću li ja moći sve ovo sama da izguram do kraja? – priznala je Suzana.
Na pitanje da li može, rekla je da nije bila ni svjesna svoje snage.
– Mogu. Nisam ni znala koliko mogu. Kad pogledam djecu kako od mene očekuju puno toga, onda kažem: “Bože, ali ja moram.” Moram da pronađem snagu i hrabrost u sebi da nastavim njih dalje da vodim kao što je to Sale radio – rekla je Sašina udovica.
Prije nego što su saznali da je bolestan, njihov život bio je skoro pa savršen.
– Prije saznanja da je bolestan, prelijepo. Svi su znali da je to jedna iskrena i čista ljubav. Bez trunke nečega što nije lijepo, što nije dobro. Čak mislim da smo mi bili primjer kako se treba iskreno voljeti i poštovati.
– A pogotovo što smo javne ličnosti, bavimo se estradom, stalno smo pod lupom javnosti, na meti, što bih ja rekla, posmatrača, stalno vas gledaju, mjere vam koliko ste nečega dobrog uradili ili lošeg, ili vam zamjeraju, ili vas hvale. Ali Sale i ja smo bili oličenje iskrenog para, muža i žene, bračnih drugova. Bili smo, mogu slobodno da kažem, primjer kako se treba voljeti, kako treba poštovati svog bračnog druga, kako ga treba gledati kao prijatelja. Pa ko vam je bliži od bračnog druga? Kad pogledate, on je tu uvijek uz vas, da pritekne u pomoć za sve, i za dobro i za loše – rekla je.
Na pitanje kako je izgledao period u kom je Saši bila potrebna pomoć, Suzana je rekla:
– To nije morao da očekuje, to se podrazumijevalo. Ja sam mu stalno bila i podrška i vjetar u leđa i pomoć i glas razuma, i neko ko je bio čitavog života u njegovoj sjenci. Izabrala sam da budem u njegovoj sjenci, da njemu budem vjetar u leđa, da on bude taj koji će da niže uspehe. Tako smo se i dogovorili – da ja vodim računa o kući, o djeci, o porodici, a on će o firmi, o zaposlenima, kasnije o “Zvezdama Granda” i o svim ljudima koji su bili deo njegovog posla. Ako misliš da se desilo da Sale nekad poklekne i da ne može, nikad nije bio takav.
Svoj život u budućnosti vidi tako da – sve može sama, samo da je zdravlje posluži.
– Samo da budem zdrava, da ostanem na svojim nogama i da mogu sve sama, ništa drugo. Ne razmišljam uopšte, mislim, posle ovoga sa Saletom, vjerujte mi da ne razmišljam. Ne postoji budućnost, postoji samo sadašnjost. A prošlost je davno prošla. Izguraću sve. Sve mogu sama. Samo zdravlje. Moje i, naravno, moje dece i najmilijih. Kad smo zdravi, možemo sve. A kad smo bolesni, ne možemo ništa – istakla je Suzana, prenosi Kurir.
