Kafa sa vladikom Atanasijem

Protojerej Jovan Milanović, rektor Karlovačke bogoslovije

Verujemo da je i to bez sumnje po promislu Božijem. Umro je već četvrti jerarh naše Crkve. Veliki u duši u srcu – mali kao deca – vladika Atanasije, umirovljeni Episkop zahumsko-hercegovački. Episkop koji je bio sve samo ne umirovljen. Bio je u miru sa svojom savešću, sa iskrenošću koju je imao prema svima i svakome, bio je i miru prema Bogu, ali je uvek bio i ostao jedno veliko dete, jedan veliki dečak koji je ceo svoj život iščekivao susret, zagledan u Hrista, i dočekao ga na kraju. Pitam se kako ćemo nastaviti dalje, a onda, baš posle tog besmislenog pitanja se upravo setim reči tog istog vladike koji je rekao u jednom od momenata svoje divne i jednostavne iskrenosti: „Ne drži Atanasije Crkvu, nego Hristos!“ U toj njegovoj divnoj jednostavnoj rečenici je izatkana sva njegova, za mnoge nikada shvatljiva, smirenost i predanost Bogu.

Svako ko je njega susreo nije ostao ravnodušan. To je iz razloga što je on bio čovek – događaj, primeti te i primetiš ga, vidi te i vidiš ga. Obraća ti se i očekuje da mu se obratiš. E tako davno, pre dvadeset godina sreo sam se i ja sa tim divnim prijateljem Boga i ljudi, vladikom Atanasijem. Naime, po završetku bogoslovije, koja mi je svakako pomogla da utabam staze Gospodnje i da se okrenem ka Hristu, osetio sam, ni sam ne znam zašto, želju da upoznam ljude koji žive Jevanđeljem. Na raspustu između bogoslovije i fakulteta sam, „progutao“ Dobrotoljublje i shvatio da sigurno moraju i sada postojati ljudi koji žive tom istinom. Prijatelj, koga retko danas srećem, ali koji je uvek bio i ostao, blizu na diskosu i u molitvi, Rajko Raič (sada sveštenik u Arhiepiskopiji), rešio je da krenemo našim putevima bogotražitelja. Jedan Dalmatinac, i jedan Sremac iz Bosne – ekipa za poželeti, krenuli su putem Crne Gore i Svetog manastira Ostroga. U nama Dalamcija, Srem i Bosna na putu za Crnu Goru – sve je govorilo da će put biti blagodatan. Cilj nam je bio da obiđemo Ostrog, Herceg Novi i oca Justina (upravo tako, Justina koji je u tom momentu živeo u manastiru Savini), a onda ako bude prilike i budemo dobili blagoslov da „dobacimo“ i do Tvrdoša, ako bi vladika Atanasije bio tamo. Nekako se to dvoje povezivalo; vladika Atanasije i Tvrdoš. Tada nisam znao zašto, ali posle ću saznati, i ostaće mi kristalno jasno, evo do danas. Ostrog. Rane Liturgije, spuštanje niz serpentine, obroci u trpezariji sa bratijom, pevnica u Donjem manastiru i otac Pavle. Čudesno, tamjan miriše na sve strane…. Samo to nije bio tamjan… Posle su mi rekli… To je bio Sveti Vasilije. Odatle se spuštamo uz pomoć „bogotražiteljske“ snalažljivosti do Herceg Novog i upoznajemo oca Justina u društvu Tanje Bošković i tih čuvenih umetničkih palačinki koje je ispekla dobrom starcu Justinu, a koje nam je rekao da „smažemo“, čim smo videli pete gospođe Bošković okrenute manastiru. Priče i razgovori sa ocem Justinom na zaista razne teme, i velika količina „sablažnjavanja“ za osobu koja je pre manje od godinu završila bogosloviju. Bile su to celebne reči, a svaka njegova šala bila je uvek najmanje šala. Susreti sa ljudima koji imaju muke i probleme. Tada iskušenik, a sada iguman Makarije je lepo i mirno prenosio, ponekad tumačio, starčeve reči, koje mi, čini se, nismo uvek uspeli da razumemo. I onda, telefonski poziv iz Savine za Tvrdoš (mobilnih telefona nije bilo, tj. mi ih nismo imali), i javlja se sadašnji otac Makarije i kaže da možemo doći. Autobusom stižemo u osunčano Trebinje i na autobuskoj tražimo da li postoji prevoz do Tvrdoša. Ima, kažu autobus za Ljubinje on prolazi pored Tvrdoša, ali tek za tri sata. Sunce sija, Trebišnjica se igra u koritu, Gospod se oseti u vazduhu, a mi prećutno zaključujemo da će to biti naše malo litijsko hodočašće do Tvrdoša. Sa leve strane Trebišnjica i povremeni mali prelivi, a sa desne tada tek zasađeni vinogradi i mirisna polja. Stižemo do manastira, i ispred nas puca pogled na manastir koji liči i na Grigorijat, malo na Hilanadar, ali je samo svoj – Tvrdoš. Tamo nas dočekuje iskušenik – sadašnji jeromonah Porfirije, tu je i iskušenik, sadašnji otac Jakov, izvesni Goran – radnik koji je zidao neku šupu u delu prema maslinjaku i Novak. „Pssst“ – viče Makarije – „vladika Atanasije je tu, nemojte da se derete“. Bilo je upućeno novim gostima, a ako mi bude dopušteno, pre svega mom Dalmatincu, koji nije mogao a da ne priča kao da je ispod Velebita. Odlaze da mu jave da su stigli gosti i tu na čuvenom tremu-terasi silazeći polako viče: „Dobro došli, da ste blagosloveni! – Odakle je ovaj mutavi?“ – gleda u mene žućkastog i očekuje odgovor. Kada je čuo da dolazimo iz Srema, podseća se svojih dana provedenih u Velikoj Remeti, pita kako živimo u Sremu i okreće se ka Dalmatincu. Kad je udario kamen dalmatinski na kamen hrecegovački, poneka je iskra, poneki osmeh iskočio, a on je onda rekao gde da nas smeste. Tako je počela divna priča. Ti dani su leteli, a mi smo morali, kako ne bismo lezilebovićki prebivali u Tvrdošu, da se uključimo u poslušanja. Ja sam nekim čudom dospeo u kuhinju… Čini mi se da me je jedan od iskušenika pitao da li znam da ljuštim krompir, pa kad je video da mi „dobro ide“ (pritom, nisam nikakav šampion u ljuštenju krompira, čak naprotiv!), dobio sam poslušanje da pomažem u kuhinji. Da li zbog klime ili već zbog novih ljudi, ja sam dobio inspiraciju, pa su tako u kuhinji počeli da nastaju krompir-paprikaši, kiflice, uštipci – sve ono što je mojoj tronedeljnoj bratiji bilo retko dostupno, a lepo. Najlepši momenat je bio kada sam ja, prvi put, prema receptu ukradenom očima od moje bake, napravio uštipke. Osetio je vladika da nešto miriše i spustio se da vidi šta se to dešava. Promolio je svoju veliku glavu kroz vrata kuhinje i pitao: „Mutavi, šta to brčkaš?“. Kada je čuo da su uštipci obradovao se. Ušao je u kuhinju i ispod krpe na vangli izvukao dva uštipka viknuvši: „Vidi, molim te, mutavi, neko ti krade uštipke! Neko ti krade uštipke! Vidi molim te, hajde da ga bijemo!“ Istrčao je sa uštipcima, kao malo dete i popeo se u svoju sobu. E, sad kafa…

S vremena na vreme trebalo je skuvati kafu vladici. To su uglavnom radili drugi. Nisam baš bio neki majstor za kafu… Iskreno, nisam želeo da se obrukam, a i da ne pokvarim vladici stomak. I onda, jednog puta nigde nikoga na vidiku. Pokušavao sam u kuhinji da skuvam pasulj… Viče vladika: „Treba mi kafa!“ Odgovaram ja: „Sad će“. I krenem da tražim „kuvača“ kafe. I baš kad ti je potreban jedan, njega nema. Zovi jednog iskušenika, zovi drugog, ništa. Naiđe otac Sava, iguman. Pitam ga: „Šta da radim?“ – „Što? Šta je bilo?“ – „Hoće vladika kafu“ – sav zbunjen govorim ja, i onda dobijem jedan starohercegovački odgovor, koji izvornom Bosancu poput mene nikad ne bi pao na pamet: „Pa skuvaj mu!“. Ništa lakše… Kako se toga nisam setio sam… Stavljam džezvu i zakuvavam prvu kafu u svom životu. Već je dva puta pitao hoće li kafa, čak i uzbuđeno govorio da ako siđe dole, neko će dobiti jednim od štapova koji su stojali kod vrata sa desne strane. Vidim ja da je vrag odneo šalu, te skuvanu kafu odnesem gore do ulaza u keliju. „Vladiko, stigla kafa, šta ću sa njom?“ – „Mutavi, a šta ćeš sa kafom, pa nećeš je valjda za vrat sebi“, odgovara on. „Gde da je stavim?“ – pitam. „O, ljudi Božiji – viče on – pa stavi je na prag!“ Bosanac, k`o Bosanac, spuštam kafu na prag, okrećem se i odlazim nazad u kuhinju. Ostalo je malo kafe u džezvi, i ja je probam. Nije bila loša za prvu ikada skuvanu. U jednom momentu, čujem iznad u keliji vladikinoj kreće da se zahuktava. „Pa dobro, gde je onaj mutavi Sremac, gde je kafa? Kaže, skuvao je, a kafe nigde!?“ Krećem ka stepeništu, međutim čujem, otvaraju se vrata. Počinje dobri naš starac hercegovački da se smeje: „Vidi ti mutavog, pa on stavio kafu na prag!“ Smeje se vladika, a ja onda pitam, kao okuražio se: „ Je li sve u redu?“ – „Mutavi, mutavi, prebiću te!“- smeje se vladika i vraća se u keliju. Pije on kafu gore, pijem i ja dole. Posle toga, kada je sišao pred ručak, kaže mi: „Dobru smo kafu popili.“

Možda se ova jednostavna priča, učini nepriličnom i nedostojnom takvog teologa i starca kakav je bio naš vladika Atanasije. Ja je baš zbog toga što je tako jednostavna i pričam, jer je i u njoj, od mene ovakvog, ispričano kakav je bio naš vladika Atanasije. Sa ocem i vladikom Atanasijem je sve bilo radosno i veselo… Od jednostavne stvari i susreta, pravio je događaj. Pravio je događaj jer je i on susrevši se sa Hristom to doživeo, to osetio i time se kroz život vodio. Nikada nije dopustio da neko bude neutešno tužan, jer – Hristos je vaskrsao! I da, kako je govorio, zaista je sve u pažnji! Tu lekciju još nisam naučio!

Neka je večni spomen vladici Atanasiju i radosno mu Carstvo Hristovo bilo!

Eparhija ZHiP

Prethodni članakĐoković se emotivnim porukama zahvalio dvojici sportskih legendi
Naredni članakTužilaštvo naložilo obdukciju izbodenog Gačanina