Frontmen Leksington benda Bojan Vasković sa svega devet i po godina bio je prinuđen da sa porodicom, zbog rata u Bosni, napusti rodno Sarajevo i da život otpočne skoro iz početka.
Otac mu je ostao nepokretan pošto je pogođen snajperom.
– Još se nisam konsultovao sa psihoterapeutom, ali sigurno bi našli neke falinke. Često se šalim da ih imamo mi dosta. Svako se nosi sa unutrašnjim nemirima na svoj način, neko izađe kao pobjednik, a nekome je potrebna pomoć. Možda sam samo ranije odrastao. Mana je što sam propustio godine djetinjstva, igre, jer sam morao da razmišljam o nekim ozbiljnijim stvarima. Ali nisam na to gledao negativno, nego pozitivno – priznaje Bojan.
Nažalost, Bojan je prije nekoliko godina ostao bez bitne osobe, svog oca, čija je životna priča jako teška. Posljednje dvije decenije života on je bio nepokretan, nakon što ga je tokom rata pogodio snajper dok se automobilom vraćao s posla.
– Moj otac je bio… Kako mama često kaže: “Ne znam od kog je materijala satkan.” Imao je vedar i pozitivan duh, bez obzira na to što je 25 godina bio u kolicima. Slušao je ljude iz okruženja kada imaju neke probleme i kaže im: “Ma samo vidi mene, nemaš nijedan problem.” Možda najteži trenutak je njegov odlazak, prerano je otišao. Bez obzira na to što smo posljednjih godina života proveli zajedno baš dosta vremena, to me tješi, ali volio bih da sam mu još nešto rekao – rekao je Bojan i dodao da mu je tata bio uzor:
– On je bio možda najvažnija figura za mene. Bio mi je podrška cijeli život. Ne postoji trenutak kada me nije podržao, mada sam u njegovom glasu znao da osjetim kada je nešto pogrešno. Bilo je puno iskušenja, izazova… Kada sam kupio motor, pa kada sam ga prodao, bio je najsrećniji. Pamtim njegov savjet: “Stavi kamen u cipelu da te žulja, da ne zaboraviš kad si bio mali”, piše Kurir.
