Košarkaška reprezentacija Srbije dobila je i Italiju na Mundobasketu, pa sa prvog mjesta ide u drugu fazu, sa maksimalnim učinkom – bilo je 92:77 za “orlove”!
Znalo se da neće biti lako. Jer, nikog i nije lako pobijediti triput u nizu, a Srbi su “azure” dobili u dva prethodna, pripremna meča, kada oni nisu još kompletirali svoje redove. Sada, sa raspoloženim košgeterima poput Belinelija i Galinarija, uz borbene Datomea i Heket, a “naoštrenog” Đentila koji je tukao po rukama Srbe kao da su mu nešto skrivili, bilo je jasno da ovo neće biti običan meč, već istinski derbi prve runde Mundobasketa.
I, tako je zaista i bilo, mada je rivalu vrlo rano stavljeno do znanja da sa “orlovima” baš i nema šale. Tri rane, uzastopne trojke Bogdanovića ustrojile su pravi ritam, a na nisku, pokretljivu i agresivnu petorku suparnika, Aleksandar Đorđević nije odgovorio prilagođavanjem, već je poslao visoke centarske tandeme, želeći da nametne sopstveni stil. Ulazak Jokića dodatno je povezao redove, kako u odbrani, tako i u napadu, ali su se razgoropadili još neki igrači, pored njega i Bogdanovića koji su se za “+8” u prvom poluvremenu postarali sa 12, odnosno 15 poena.
Prije svih Bjelica svojim asistencijama (čak sedam za nepunih 14 minuta na parketu do velikog predaha), ali i spoljna linija, predvođena Stefanom Jovićem, koja je morala da juri za brzim, izuzetno preciznim igračima rivala i pritom obavila zadatke prilično impresivno.
Druga polovina meča počela je solidno, Jovićev koš za 54:44 na 8:59 do kraja treće dionice djelovao je kao “sasvim normalna stvar” po dotadašnjem toku meča, ali niko nije mogao ni da sanja da će prvi naredni koš iz igre “orlovi” dati na 1:25 do završetka te četvrtine. Ipak, nekim lijepim čudom, ofanzivni zastoj, brojni promašaji i izgubljene lopte, nisu koštali skupo. Jer, kada je Vasilije Micić dao taj naredni koš iz igre, posle sedam minuta i 24 sekunde bez pravog pogotka, bilo je to za novih “+10” (66:56) do kojih se stiglo uz solidnu odbranu i precizne šuteve sa linije penala, kako od strane Raduljice, tako i od strane Bogdanovića.
Pa opet, odbrana je bila ta koja, i pored nekih atraktivnih poteza rivala, nije popuštala. Ne može se, naravno, neko u potpunosti sprečiti da daje koševe, italijanski pogoci su prosto bili takvi da mame uzdahe publike, ali se više ta publika radovala i bila glasnija kada je to bilo potrebno Srbiji. Čuo se “Marš na Drinu” kad je bila frka u trećoj dionici, čulo se zviždanje kada bi “azuri” htjeli u preokret, ali čula se i mudra taktika selektora Đorđevića i smirena međusobna podrška “orlova”.
Taktika se svodila na to da se na terenu izvede ono što se nosi u krvi, borbenost u zajedničkoj odbrani, a lucidnost u dobro osmišljenim napadima. Srbi su samo klimali glavama, na pozive kapitena “Ko je najbolji?” odgovarali “Srbija” i riječima i – djelima na terenu. Krenula je u poslednjoj dionici rapsodija, trojke Bogdana, Bjelice, sjajni potezi Lučića, Jokića, smeškanje na brutalne faulove rivala (i jedno odgurivanje Heketa od strane Nikole Jokića, koji je dvaput fauliran za sekundu). Uz taj osmeh, bila je servirana i poruka ostatku planete: “Mi smo došli spremni”.
Ide se sada malo istočnije, u Vuhan, gde će Srbija igrati protiv Španije i Portorika, a iz te novoformirane grupe, u koju će i “azuri”, dvije najbolje ekipe prolaze u četvrtinale. Blic
