Jedna od stvari koju uzimamo zdravo za gotovo su naši roditelji… I dok čovek sam ne postane roditelj teško može da shvati koliko je to najvažniji poziv u životu, i ma šta da radiš i kako da radiš nikad nije dovoljno dobro… U polju bezuslovne ljubavi ima, paradoksalno, i najviše primedbi…
Dok smo tinejdžeri često nam se čini da baš neko drugi ima više sreće sa roditeljima, da su njegovi liberalniji ili veseliji, s druge strane jedinica sam pa nemam takva iskustva, ali neretko deca zameraju roditeljima da drugo dete vole više ili da su blaži prema njemu… Taj rivalitet zna da ostane za ceo život… Onda su tu problemi oko životnih odluka, pa partnera, sve u svemu čoveku prođe pola života u primedbama na roditelje da bi na kraju shvatio koliko je sreće imao sa roditeljima, koliko je dobio ljubavi, pažnje, razumevanja, brige… Da se sveti svake temperature dok mu je majka menjala obloge, i svakog osmeha, zagrljaja pa i onih situacija kada su svi bili protiv nas, ali ne mama i tata… Prođe pola života dok shvatimo ono što godinama nismo mogli da shvatimo, da su i naši roditelji samo obični ljudi sa strahovima i zebnjama, greškama i zabludama, ali da sve to vreme ma šta radili rade to iz apsolutne ljubavi prema nama pa čak i kad nam zameraju štošta i kad se brinu i kad nam kažu da se ne slažu sa našim odlukama…
Paradoksalno tek kad vidiš sebe u ogledalu svog deteta, kad čuješ njegove primedbe shvatiš da si sve to isto grešio i zamerao sopstvenim roditeljima…
Na neki neobičan način tek tad naučiš da ceniš svu tu ljubav i dobrotu koju si dobio od svoje mame i tate, tek i kad sam postaneš roditelj i kad shvatiš koliko je to prokleto teško – voleti a ne moći uticati na hiljadu stvari – od sudbine do zabluda i strasti sopstvenog deteta…
Ta nemoć, koju svako ljudsko biće oseća pred svim problemima i izazovima koje nam život donosi, posebno je teška kada su u pitanju naša deca… Nekad je to bolest naspram koje ne možemo ništa, nekad je to ovaj ili onaj izbor životnog puta, partnera, sudbina… Nevažno. Ali taj osećaj da nekog voliš najviše na svetu i da si apsolutno nemoćan ne samo pred udarima sudbine, nego i pred njegovim ličnim zabludama zbog kojih znaš koliko će mu život biti bolan je jedan od najtežih… Ali ti si roditelj i možeš samo da voliš i kad te slušaju i kad te ne slušaju, i kad plaču, i kad su nesrećni, i kad su izdani i iznevereni i kad imaju ljubavne i zdravstvene i sve druge probleme… I tu u zenicama sopstvenog deteta dok se ogledaš u sopstvenoj nemoći i beskrajnom okeanu ljubavi koje osećaš prema vlastitoj deci, tu prvi put, zaista prvi put vidiš realno odraze sopstvenih roditelja…
I shvatiš sve…
I koliko im je bilo teško, i koliko brinu, i koliko vole isto tako nemoćni kao što si i ti u ovom čudnom svetu u kome ništa nije garancija za sreću… Ni dobrota, ni obrazovanje, ni čestitost, ni ljubav… Baš ništa… U svetu koji suštinski niko od nas ne razume i čiji nas vetrovi bacaju kao papirnatu barku sa jednog na drugi kraj. A nama ne ostaje ništa osim da verujemo, da će ta bezuslovna, apsolutna ljubav prekriti sve… I ljudsko zlo, i surovu sudbinu, i sopstvene greške i zablude i neznanje… Da će apsolutna ljubav prekriti sve pukotine našeg nerazumevanja sveta u kome smo…
Na današnji dan pre tačno dvadeset dve godine rodila sam moga sina… Bila je to surova i bedna ‘95 godina… Uzalud smo o porođaju čitali iz stranih priručnika kad ovde nije bilo ni konca ni anestetika. Ja sam, po nesreći, dobila anafilaktički šok na indukciju, a bebi je bio zamotan pupčanik oko vrata… Otpisali su nas oboje. Ja sam preklinjala doktora da samo spasu dete, da ja nisam važna… To je onaj osećaj apsolutne ljubavi za dete koje još nisi ni video, ali si spreman za njega da umreš bez trunke premišljanja. To je onaj tren kada spoznaš šta je istinski bezuslovna ljubav… Mnogo godina kasnije kada je to dete već veliko i kada se susretneš sa svim njegovim tugama, strahovima, razočarenjima, zabludama, ljubavima, zanosima, tu u bistrim zenicama svog rođenog deteta odjednom saznaš koliko si divne roditelje imao sve ovo vreme. Da je tvoja duša sa razlogom izabrala baš njih i koliko si ljubavi primao sve ovo vreme i podrazumevao si je kao Sunčevu svetlost… To je ljubav koja prekoračuje svetove živih i mrtvih. Zagrlite svoje roditelje ako su još sa vama na ovom svetu, recite im danas koliko ih volite… A i ako su otišli na drugu stranu, tamo gde ćemo svi otići, opet im to recite. Čuće vas. Jer duša roditelja nikada ne napušta svoje dete. Nikada. Uvek bdi svojom bezuslovnom ljubavlju ma kakva tama da je oko nas.
(Nezavisne novine)
