Dragana je rodila četvoro djece, a sva su završila u kolicima: Otac ih je ostavio, a njihova majka polako gubi snagu

Samohrane majke često su na meti kritika, osuda i predrasuda od strane okoline, jer čini se da nikada nisu dovoljno dobre, dovoljno mudre i dovoljno dovoljne svojoj deci, već uvijek neko drugi zna tačno šta bi i kako bi da je na njenom mjestu.

Dragana se često susretala s ovim pitanjima, pogađali su je i komentari vezani za njenu djecu i izbore koje je u životu napravila. Pitali su je, ne znajući da ona nema slobodan vikend, ni godišnji odmor, čak ni par sati tokom jednog dana. Nije u prilici da uzme bolovanje. Ne smije. Jer ima njih četvoro, u kolicima. Ovo je njena priča.

– Rođena sam u selu Poljane, opština Obrenovac. Do desete godine živjela sam kod roditelja, a od petog razreda me je školovala tetka u Beogradu. Završila sam ugostiteljsku školu za kuvara i zaposlila se odmah, u svojih 17 godina. To je bilo ‘82., a radila sam sve do 2014. U međuvremenu sam se udala i potom rodila četvoro zdrave dece. To su bila djeca kao jabuke! Prva se rodila Milica (38), pa Ana (36), zatim Zvezdana koju zovemo Beba (34) i Dušan (31) – rekla je Dragana Jović (58) za Blic prije tri godine.

Svakome ko pita, umjela je odmah da kaže da nije rađala četvoro da bi dobila muško dijete, već zato što voli djecu. Zato što je oduvijek maštala o punoj kući, zato što su deca bila i ostala svrha njenog života. Dodaje da je htjela da ima još dece, ali kada je najstarija kćerka krenula u školu, shvatila je da ne bi mogla sve da postigne.

– Na vrieme su prohodali, progovorili, naučili na nošu, sve po redu. Djeca su završila redovnu osnovnu školu. Teško su savladavali gradivo, a ja sam učila sa njima svaku lekciju iz svih predmeta, ne znajući da su lako ometeni u razvojuNisam mogla to da prepoznam, a nijedan psiholog prilikom upisa u školu mi nije to rekao. Valjda nisu još to ni ispoljavali kada su kretali u školu – kaže Dragana.

“Veliko društvo i šetnje zamijenile posjete klinikama i ležanje kod kuće”

– Živeli smo na Karaburmi. Naša kuća je uvijek bila puna djece. Ako smo išli na Zvezdaru u šetnju, išlo je bar desetoro djece. Ako bi ih vodila u pozorištance “Puž”, nikada nisu išla samo moja djeca, to važi i za bioskop. Znaju njihovi drugari kakve su Gagine kiflice koje smo zajedno mijesili i pekli za svu djecu u parku, stajali su u redu i čekali sljedeći pleh. Bila je to kuća puna radosti i dečije graje – prisjeća se majka.

Nakon osnovne, došlo je vrijeme i za srednju školu, ali onda stvari postaju ozbiljnije i za Draganu.

Saznala sam da mi je Milica ometena u razvoju. Imala je psihičkih problema, krize svjesti po nekoliko puta na dan, ležala je i u bolnici. Ipak, sve analize organskog porijekla bile su uredne. Upisala sam je u specijalnu školu, da bi poslije bombardovanja druga kćerka, Ana, dobila jak tremor ruku. Jedva je držala kašiku i pisala. Došli su i problemi sa gojaznošću. Bio je to period kada sam od pet radnih dana, tri išla sa njima na klinike, samo ispitivanja, nikakvo liječenje – kaže ona.

Uporedo sa tim, sve vrijeme je i radila u ugostiteljstvu, sa jednim slobodnim danom. Ipak 2002. odlučila je da napusti firmu.

FOTO: DRAGANA JOVIĆ/USTUPLJENE FOTOGRAFIJE
FOTO: DRAGANA JOVIĆ/USTUPLJENE FOTOGRAFIJE

– Dvoje djece su već bili u srednjoj školi, dvoje u osnovnoj. Dolazila sam kući umorna i pitala djecu šta ima za ručak. Kuća je bila uredna, ručak skuvan, veš su znali da razdvoje i uključe mašinu. Voljeli su da rade. Znali su ujutru da me izguraju iz kuće da idem kod komšinice na kafu, a oni složno da pospreme kuću. Ma, ništa im nije bilo teško – rekla je Dragana.

Bol u koljenu, pa bolnica i strašne vijesti

Onda je najstariju kćerku počelo da boli koljeno. Imala je 17 ili 18 godina. U narednih godinu dana porodica je obilazila klinike, ali niko nije znao šta je uzrok problema. Najzad, ostala je na ispitivanju na klinici za neurologiju, kada je Dragana pomenula i drugu kćerku.

– Tada sam pomenula i drugu ćerku i problem sa tremorom. Jedina bolnica koja je prihvatila da ih pogleda svih četvoro, iako sam ja to vec tražila u drugim klinikama, jer sam već naslutila da imaju nešto povezano što ne valja. Ostali su jos zdravo hodali dok je Milica već počela da vuče nogu. Prof. dr Vedrana Milić-Rašić je pretpostavila da se tu radi o genetskom poremećaju ali je to trebalo i potvrditi, dokazati. Dve godine smo čekali da se nađe ko će da uradi to genetsko ispitivanje. Konačno, poslali smo krv svih šestoro u Antverpen. Čekalo se narednih pet godina. Stigli su rezultati – objasnila je ona tom prilikom.

“Hereditarna spastična parapareza” glasila je dijagnoza koja je kod Jovića udružena sa zahvatanjem i drugih sistema i koja je progresivnog toka.

– Završili su srednju školu. Djevojke su imale momke, Dušan je vozio motor, uvijek puna kuća društva. Bile su žurke muzika, pjesma, radost. Navikli smo tako da živimo i kad je teško ja to nekako prebacim na nešto smiješno, pa tako je ljepše , lakše i bolje. 2007 godine sam se razvela. Njihov otac nije imao sluha za njihovu bolest i moju borbu. Samo mi je odmagao i ja sam se rešila jedne smetnje i nečega na šta sam bespotrebno trošila živce, a trebali su mi. Znala sam to i znala sam šta me čeka. Moja djeca to nisu znala, a on pogotovu – kaže Dragana.

Iako je razvod od supruga za nju bio neminovan, tvrdi da bi on sa drugom ženom imao zdravu djecu, kao i ona sa drugim muškarcem.

Danas stanuju u Obrenovcu, poplava koja je zahvatila taj kraj 2014. uništila je sve slike na kojima su Draganina zdrava djeca, ostala je poneka, a stanje se sve više komplikovalo, prenosi Blic.

– Milica je u svojoj 25. sjela u kolica, do svoje 29. je mogla da se premijesti na krevet i toaletna kolica. Sada ima 38, na noge ne staje nikako, imamo bolnički krevet, dizalicu i pelene. Ana je hodala normalno do svoje 23., sada ima 36, jedva je sa kolica premijestim na krevet i toalet. Zvjezdana je bila moja desna ruka, kupala je Milicu, kuvala ručak, održavala kuću, jer sam putovala iz Obrenovca za Beograd na posao. Imala je momka, trebala da se uda. U 24. počela je teško da hoda. Sada ima 34 i u kolicima je, pomažem joj da se obuče i okupa. Dušan je jedva hodao, vozio je motor, padao, ustajao, dizali ga ljudi na ulici – priča Dragana.

FOTO: DRAGANA JOVIĆ/USTUPLJENA FOTOGRAFIJA
FOTO: DRAGANA JOVIĆ/USTUPLJENA FOTOGRAFIJA

Kaže i da ne može da ih izvede često u šetnju jer nema snage da ih gura.

– Oni su se ugojili od sjedenja u kolicima, a i mene su stigle godine. Ne mogu i često i nemam snage da ih izvedem da ih prošetam. Treba sa njima da radim vježbe, ali više nemam snage – kaže majka.

“Na svu muku, ni majka više nije dobro”

Dragana je prošle godine imala izliv krvi na mozak, a ljekari su prognozirali da su joj šanse da će preživjeti 50:50. Za to vrijeme je u bolnici dobila i kovid, dok se u toku njenog odustva o djeci brinula njena starija sestra.

No, da stvar bude još komplikovanija, Draganu je ovih dana dočekala još jedna loša situacija. Naime, djeca su joj se razbolela od virusa gripa, a jedna kćerka joj je čak završila i na respiratoru.

Međutim, Dragana i dalje ne gubi nadu zahvaljujući svojoj nevjerovatnoj volji i snazi, ona se za djecu i dalje bori, svaki dan! Troje dece je uspjelo da savlada virus, dok se Zvezdana i dalje bori.

– Kad padnu ja ih dižem dizalicom. Jedna je skoro pala, držala se za hodalicu, pa su joj se ukrutile noge i samo je pala. Ona može da ustane, da stane na noge i se okrene i da sedne na krevet. Eto, toliko može, jedna ne može ni toliko, ona leži i ja je dizalicom dižem i stavim je u kolica – ispričala je Dragana za “Telegraf”.

Ipak, nisu se predavali, ni sada se ne predaju. Kako Dragana kaže, mentalne sposobnosti im opadaju jer se ne druže. Vrijeme provode na internetu.

– Učim ih da je i život u kolicima – život i da je lijep i da nisu jedini. Imamo mir, dovoljno prihoda, kuću, dvorište, životinje, dobar komšiluk, moju porodicu. Izvedem ih jedno po jedno u grad, kad mogu. Nekada ne mogu, fizički. Oni meni i dalje pomažu, raspreme sto, čiste povrće, sjeckaju… I sve uz muziku i smijeh. A kuća? Što stignem – Niko ne galami, ne dozvoljavam povišen ton. To što umjesto nogu imaju točkove nije strašno, kreću se – kaže Dragana.

Najviše je boli što im mentalna strana nije na višem nivou. Iako znaju sve na kompjuteru, nemaju dovoljno razvijenu međusobnu komunikaciju.

– Fond riječi im nije na zavidnom nivou, iako Ana i Beba čitaju knjige. Ali nije važno šta mene boli, preboljela sam, utrnula. Ne mogu nogama, ali mogu točkovima, druge noge im izrasti neće. Trudimo se da koristimo ono što imamo, a ja da ne razmišljam o onome što smo izgubili. Ne gledam unazad, samo naprijed, i to ne daleko, već gledam da im uljepšam svaki dan – na kraju razgovora zaključuje Dragana.

Prethodni članakPogledajte kako su trebinjski gimnazijalci ispratili svoju Milenu (video)
Naredni članakŠvedska: Ranjeno troje tinejdžera, uhapšene tri osobe