Prošle godine iz Njemačke nije deportovano 65.000 ljudi samo zato što nisu imali putne isprave, piše Dojce vele.
Države koje treba da im izdaju nove isprave često ne sarađuju. To mnogi koriste kako bi ostali u Njemačkoj.
Džon O. (pravo ime poznato redakciji) je 2014. godine dobio pismo u kojem stoji da je njegov zahtjev za azil odbijen. Nigerijac je u Njemačkoj već tri godine. Ured za strance hoće da vrati Džona u njegovu matičnu zemlju. Ali to ne ide, zato što kaže da mu je pasoš ukraden. Bez putne isprave nema vraćanja iz Bavarske u Nigeriju.
“Trpljeni boravak (Duldung) mu se produžava svakih mjesec dana“, kaže za DW pravnik Lotar Pancer, koji savjetima pomaže 41-godišnjem Nigerijcu. “Svakog mjeseca mora da ide u ured kako bi mu se produžio boravak.“
Džon O. je jedan od stotina hiljada stranaca u Njemačkoj čiji je zahtjev za azil odbijen. Njih ne deportuju – zato što su bolesni, zato što nema bezbjednog puta da bi se vratili u zemlju iz koje su došli, zato što se u njoj vodi rat ili zato što važe za osobe bez države. Ili, kao u slučaju Nigerijca iz Bavarske, zato što im nedostaje pasoš ili drugi dokument.
Prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova, prošle godine je 65.000 ljudi trebalo da napusti Njemačku, ali do toga nije došlo zato što nemaju dokumente. Skoro dvostruko više nego godinu dana ranije.
Taj porast je u vezi sa dolaskom velikog broja izbjeglica 2015. i 2016. godine, kaže Ernst Valter, predsjednik policijskog sindikata. Za deportaciju onih koji su dužni da napuste zemlju zadužena je savezna policija. “Ali to ima veze i sa tim da sve više njih pokušava da prikrije svoj identitet, kako ne bi bili izloženi opasnosti od deportacije“, kaže Valter za DW. “A mi kao služba smo tu da uspostavimo vladavinu prava. Naravno da je nedopustivo da neko ko baci svoj pasoš i krije svoj identitet ostane u zemlji, a da moraju da se vraćaju oni koji su pošteni.“
Zato je važno razjasniti porijeklo i identitet osoba kojima je odbijen zahtjev za azil i obezbijediti privremene pasoše, kaže Valter. Savezna policija bi to trebalo da radi jer je u stalnom kontaktu sa policijskim službama drugih zemalja, poput Maroka.
Prema internom izvještaju Ministarstva unutrašnjih poslova, koji su ovih dana citirali njemački mediji, saradnja sa stranim službama se često odvija veoma otežano. U Indiji je “obrada zahtijeva za izdavanje pasoša ili spora ili je nema“, u Pakistanu “kasni“, u Libanu su “odgovori na zahtjeve krajnje retki“.
Ministarstvo unutrašnjih poslova zato želi da poveća pritisak na zemlje porijekla koje nisu kooperativne – jer je izostanak dokumenta trenutno najčešći razlog za “Duldung“. Sredstva za izvršenje pritiska mogu biti “politika koja se tiče razvojne pomoći ili vizne politike“, kaže portparol ministarstva Johanes Dimrot. Na kraju krajeva, zemlje porekla su obavezne da nazad prime svoje državljane.
Hoće li Njemačka uskratiti razvojnu pomoć zemljama ukoliko ne bude izdavale pasoš ljudima koji su obavezni da napuste Njemačku? U Ministarstvu za razvojnu pomoć takve ideje nailaze na malo podrške. Tamo se više radi na pozitivnim podsticajima.
Do 500 miliona evra godišnje bi trebalo izdvojiti za otvaranje radnih mesta i školovanje za povratnike u Iraku, Nigeriji, Avganistanu i drugim zemljama. Time ministar Gerd Miler iz Hrišćansko-socijalne unije (CSU) želi da podstakne 20.000 do 30.000 odbijenih tražilaca azila godišnje da se dobrovoljno vrate u svoje zemlje, najavio je u intervjuu za list Augsburger algemajne.
Ipak, nije svaki stranac bez pasoša namerno uništio svoju putnu ispravu. Često se dešava da krijumčari izbeglicama uzmu dokumente, kaže Klaus-Ulrih Prels iz Saveta za izbeglice u Kelnu. Zbog straha od policije i vojske u matičnoj zemlji, neki ljudi uništavaju dokumente već na samom odlasku iz zemlje, kao što je slučaj u Eritreji.
“Naravno da pasoš treba i mora da se pokaže ukoliko postoji, kako bi od početka bio utvrđen identitet“, kaže Presl za DW. “Ali sam pasoš nije dovoljan da bi neko bio deportovan iz zemlje, neophodni su i drugi razlozi.“
Presl upozorava ljude koji su podneli zahtev za azil da ne daju pogrešne informacije nemačkim službama. To bi moglo da im se obije o glavu kada kasnije, dobro integrisani, treba da dobiju pravo na boravak. “Tada ljudi dolaze u savetovališta i kažu da su izmenili slova u imenu ili datum rođenja. To onda postaje problem jer je zataškavanje ličnog identiteta u mnogim slučajevima razlog da se ne odobri pravo na boravak.“
Ukoliko pasoš nestane, podnosilac zahteva za azil treba da pomogne u pribavljanju novog i rasvetljavanju identiteta. Ukoliko neko ne ispuni tu obavezu, nadležne službe mogu da izvrše pretres stana, provere sadržaj mobilnog telefona, kao i da izreknu kazne.
U slučaju Džona O. na kućnu adresu je stigla kazna “zbog nedovoljnog pružanja pomoći u pribavljanju dokumenata“. Uložio je žalbu, ali prošle sedmice je Okružni sud presudio: 700 evra kazne. To je mnogo novca za ovog Nigerijca. U međuvremenu je bio u nigerijskoj ambasadi i podneo je zahtev za novi pasoš.
Dojce vele
