Vladika Grigorije: Političari žele podanike, a ne slobodne ljude

 

Jedan izvanredan teolog koji je stradao od Hitlera, Ditrih Bonhefer rekao je da će budućnost sveta zavisiti od toga da li će političari hteti da za svoje podanike imaju slobodne ljude, ili će htjeti da imaju podanike, koji nisu slobodni i koji su prosto glasači. Moj utisak, nažalost, je da celi svet ide u tom pravcu, da političari proizvode brojeve i glasače, a ne ljude, i da što su ti glasači manje obavešteni, manje slobodni, postoji veća verovatnoća da će glasati za većeg demagoga.  To je uvek velika zamka, kada ljudi tragaju za navodnom sigurnošću, kaže vladika Grigorije u intervjuu za “Blic“

 

Njegovo presoveštenstvo vladika zahumsko-hercegovački i primorski Grigorije krajem nedelje boravio je u Beogradu gdje su mu   u Kolarčevoj zadužbini uručene nagrade “Kočićevo pero” i “Kočićeva knjiga” za zbirku priča “Preko praga”. Poslije dodjele nagrade, odazvao se na poziv “Blica nedelje” za razgovor. Intervju presnosimo u cjelosti.

U našu sabornost treba uključivati razumnost, racionalnost… Važno je moći i hteti slušati. A da bi neko bio slušan, on stvarno mora da ima šta da kaže.

Ovako razmišlja vladika zahumsko-hercegovački i primorski Grigorije. Njegovo Preosveštenstvo bio je

Znamo koliko je za Vas kao episkopa značajno propovedanje. Šta je za Vas značaj priče i pripovedanja?

– Potreba za pričom je zaista iskonska. Postoji mnogo dimenzija priče. Za mene je priča pre svega vaspitnog karaktera. Nama su naše bake i deke pričale priče o starim junacima, nekad su u nedostatku izmišljali i nepostojeće junake, to su dakle bile bajke, ali sećam se da smo konstantno bili okruženi nekim pričama koje su se neprestano ponavljale. To je moj prvi susret sa pričom. Ono što sam sreo u Bibliji, u Starom i Novom Zavetu, takođe je naracija, govor kroz priču. Priče su moćne ukoliko neko uspe da ih ispriča na pravi način. Pričati priču zato je velika radost, ali uvek mora da postoji i briga oko toga da li će slušalac ispričano razumeti i prihvatiti. U tom smislu je pripovedanje i teško i rizično.Čovek ponekad po svaku cenu želi da ispriča neku priču, a dogodi se da ona ne naiđe na dobar prijem, pa to na kraju bude tužno.

 

Pisac Miljenko Jergović, na dodeli nagrade rekao je da knjige izlaze da ljudi ne bi do kraja podivljali. Šta nam je još funkcija knjige u ovo vreme, kad postoji ta čitalačka kriza?

– Jergović je to baš dobro kazao. Nedavno sam čitao zanimljiv prikaz grčke filozofije Lučana de Krešenca, koji mi je pomogao da uvidim da čovečanstvo nije baš tako dobro kao što se nama čini. Jedan filozof tvrdio je da je većina ljudi na zemlji zla. Ja ne mogu da tvrdim da su ljudi zli ili dobri, ono u šta verujem je da su oni potencijalno zli i potencijalno dobri. Na koju će neko stranu otići, zavisi od knjige koju čita, od reči koje sluša, a to sam naučio od Jergovića, da je „čovjek sazdan od riječi“. Za mene je to potresna misao. Gledano iz perspektive teologa, to je jako smisleno. U Prologu Jovanovog Jevanđelja se kaže, „u početku beše Reč i Reč beše Bog“.Koliko je reč moćna  znamo iz ličnog iskustva. Ne može ništa tako da nas rani, kao nečija ružna reč, niti nas može nešto tako podići kao dobra, blaga reč.

 

Junak Vaše priče „More“ sedi po lepom sunčanom danu na obali i čita novine. Pripovedač se pita otkud sad to, zašto „zaklanja“ pogled novinama. Kako da čovek sačuva lep sunčan dan, a da  ga ne onespokoje vesti koje čita?

– Mi često prosto ne možemo da apsorbujemo veliku količinu dobrote i lepote i plašimo ih se. Zamislite čoveka koji gleda plavo more, iznad njega je plavo nebo, još je u hladovini, a on čita novine u kojima može da sazna nešto ružno. Zašto, zato što se plaši te lepote. On mora imati kapacitete da prihvati tu lepotu, da joj se divi, da je slavi, da je veliča, a kako ih nema– on traži neki izlaz iz toga. I to je baš ljudski. Mi smo stalno u procepu između dobra tj. toga koliko dobra možemo da primimo i zla koje je uvek tu da se nametne kao zamena.Zašto pribegavamo zlu? Jer se često plašimo količine dobra. Zato ljudi nekad beže i od onih koji ih vole. To je po prirodi stvari tako: Mi se često plašimo dobrote i lepote koja je oko nas.

 

Kada ste pozvali goste posle dodele nagrade, rekli ste, izvol’te da se počastimo i družimo, ali da se ne posvađamo. Kao da to jeste deo našeg mentaliteta, da volimo da se družimo, ali i da uživamo da se svađamo i nadgornjavamo?

-Moja je teza da su Srbi karakteristični po tome što čim dođu u kafanu, oni sastavljaju stolove, i to je jedan lep gest. Ali onda kad sastave stolove, onda se dogodi i da se potuku, za tim istim stolom. Drugim narodima recimo ne bi na um palo da sastave stolove, ali ni da se potuku. Nije mi ovde naravno cilj da dajem neku paušalnu procenu naroda, ali ovo što rekoh ne retko  i bude.

 

Šta onda treba da bude nova sabornost u našem narodu?

– Mislim da u našu sabornost treba uključivati razumnost, racionalnost, mada je to hladna riječ, slovesnost. I opet se moramo vratiti na priče. One su karakteristične po tome što nije važan samo onaj koji priča, već i koji sluša. Važno je moći i hteti slušati. Na primer, na našim slavama ne zna se ko priča, ko sluša, svi pričaju u glas. Da bi neko bio slušan, on stvarno treba da ima šta da kaže. I taj isti koji govori treba da ima sposobnost i da sluša. Davno sam napisao članak o komunikaciji, kako dva Srbina razgovaraju. Kada prestane da govori onaj koji je pričao, drugi najčešće počinje svoju rečenicu sa „ne“ ili „nije“. Ne kaže „da“ ili „međutim“, nego uvek prvo sve negira, čak iako kasnije ispadne da se u mnogo čemu slaže sa sagovornikom. Svoj nastup, dakle, po pravilu počinjemo sa „ne, nije tako, već je ovako kako ću ja reći“.

 

Tako je i kod prosečnog vernika. Reći će nekad, „bolje ja osećam Boga od popa“.

– Mislim da smo još u tom pogledu neprosvećen narod i da možemo da se setimo Svetog Save koji je uistinu bio prosvetitelj. Nakon njega smo imali strašan period dugotrajnog ropstva, u kome je svaka prosveta bila maltene nemoguća. Prvi put kad se javila neka vrsta slobode, pojavio se Dositej, koji je imao potrebu za prosvećivanjem naroda, a njega je prekinula smrt, a ni tada nije moglo bez političkih previranja. Imali smo pisce, Njegoša, pisce s početka 20. veka. A što se tiče crkvenog prosvećivanja, ono je uglavnom bilo otežano nesrećnim okolnostima, imali smo tursko ropstvo, pa kratko oslobađanje. U ratovima nema prosvećenosti, imali smo i period kad je moglo da se radi na prosvećivanju, ali u vreme komunizma Crkva nije imala mogućnosti za to. Potom su došle i te čuvene devedesete, kraj 20. veka. Sada je konačno došao period kad treba da se bavimo prosvetom na što bolji način. Da bi neko nekog prosvećivao, mora pre svega sebe da nauči. I to je govorio Sveti Grigorije Bogoslov, da bi učio druge, moraš prvo da učiš sebe. Da li smo mi imali dovoljno vremena, i da li smo dovoljno ljudi naučili da budu učitelji i prosvetitelji, to je ozbiljno pitanje. Jedna je potreba ljudi da sveštenik krsti, vjenča, prereže slavski kolač, sahrani, a druga je potreba da taj sveštenik ili episkop bude učitelj. U tom smislu ovo pitanje je jako kompleksno. Onaj koji reže sve te kolače, trči sa venčanja na krštenja i na sahrane, pitanje je koliko ima vremena da sam sebe prosvećuje, da bi mogao onda i druge da uči. Zato nam je potreban ozbiljan sistem, koji bi mogao da pripremi ljude za jednu takvu misiju. Sveti Sava je prvi imao jedan takav sistem. On je svoje učenike posadio kao masline po svojoj zemlji, ali on je te učenike očigledno pripremao za tu misiju. Od tada do danas mi, međutim, nismo svedoci takvog stanja stvari. Ima samo sporadičnih pokušaja, koji bi se mogli svesti na nivo incidenta.

 

Koliko politika na svakodnevnom nivou kvari odnos među ljudima i ne doprinosi prosvećenosti?  

– Jedan izvanredan teolog koji je stradao od Hitlera, Ditrih Bonhefer rekao je da će budućnost sveta zavisiti od toga da li će političari hteti da za svoje podanike imaju slobodne ljude, ili će htjeti da imaju podanike, koji nisu slobodni i koji su prosto glasači. Moj utisak, nažalost, je da celi svet ide u tom pravcu, da političari proizvode brojeve i glasače, a ne ljude, i da što su ti glasači manje obavešteni, manje slobodni, postoji veća verovatnoća da će glasati za većeg demagoga.  To je uvek velika zamka, kada ljudi tragaju za navodnom sigurnošću. Sveti Jovan Zlatousti rekao je jednu neobičnu važnu reč: najveća nesigurnost je u sigurnosti. Kao što kaže jedna naša pesma na bogosluženju „kad misliš da si ceo svet zadobio, onda se pretvaraš u prah“. To je ono što ljudi zaboravljaju. To su političari svih vremena, kraljevi, carevi, faraoni, zaboravljali i pokušavali sebe da obesmrte makar građenjem grobnica.

 

Da li onda to stalno treba da nam bude podsetnik na dnevnom nivou, „proći će“ i da tako čuvamo svoj duhovni mir i da se ne trošimo na trenutne „sigurne“ ljude?

– Na dnevnom nivou treba da nam bude podsetnik da će zlo proći i da zlo nema sposobnost da traje večno, a da će dobro ostati. I u našoj narodnoj tradiciji i vaspitanju vukovskog tipa, uvek se kaže, kad čovek umre, sa sobom ništa ne ponese, osim pravednih dela svojih. Zato treba da nastojimo da to što radimo bude dobro. Dobra stvar u svemu tome je da, mada mi kao ljudi radimo i dobre i loše stvari, one loše polako otpadaju i mi nastavljamo dalje, a ono što je dobro, to ne prolazi. U tome je velika uteha ili milost Božija.

 

Vaše priče pune su skrivenih i neskrivenih detalja. Koliko je, ne samo za pisca, već i za svakog čoveka bitno da vežba oko za detalj i koliko može u detalju da traži spas, da pregura siv, trom dan?

– To je ozbiljno pitanje. I to je stvar vežbe. Kad smo bili monasi u Tvrdošu,vladika Atanasije nam je govorio da je pažnja više od pola čoveka. Onda smo mi imali potrebu da pazimo na sve što se oko nas događa. Jedan moj sveštenik kaže da imam đavolje oko, da čim dođem u crkvu prvo zapazim gde nešto fali. To je u stvari želja da se svakom detalju prida važnost. Poznata je reč svetitelja Jefrema Sirijskog, da ko prezire sitnice, taj propada. To je dobra pouka kad pričamo o detaljima…Sve je bitno, bitne su sitnice jer čovek koji pazi na sitnice, hodeći s kamena na kamen će preći reku, a onaj koji hoće da je pošto poto što pre preskoči, vrlo lako može da upadne u reku i da ga ona odnese. Jako je važan momenat. U književnsoti jedna reč, jedna rečenica može da bude ključna za nekoliko stranica, ona nas drži da čitamo dalje. Zato je i Andrić veliki i najveći na našem jeziku, jer nije zanemarivao nijedan detalj.

 

O Kusturici i dobru i zlu

 

Šta Kusturicina misija u Andrićgradu znači za Srbe?

 

Sigurno da je svaka misija značajna, kad neko napravi kućicu to znači mnogo, a kamoli da neko napravi i oživi jedan umrli grad, kakav što je bio Višegrad. Da pored tog mosta napravi institut i da je to prepoznatljivo svakom ko tu sada prođe sigurno je neobično važno. To može da bude dobar primer. Svaki dobar primer je važan. Problematično je kad stvari ne dovedemo na čistinu, kad ne kažemo jasno, ovo je dobro, a ovo nije. Stalno se pravi neki miks između dobra i zla. Moja omiljena rečenica kod Florovskog glasi: „Zlo i dobro funkcionišu zajedno u svetu, ali sinteza između njih je nemoguća“. Šta radi đavo?On stalno pokusava da upetlja zlo i dobro. Zato su nam važni ljudi koji to stvarno znaju da razgraniče.

Izbor: Blic.rs

Login

Welcome! Login in to your account

Remember me Lost your password?

Lost Password