Ubistva u medijima:Gde su granice onoga što se objavljuje?

Nameće se pitanje gde su granice onoga što se objavljuje.

Od štampe se očekuje da informiše, ali u skladu sa određenim normama profesionalizma. Međutim u srpskim medijima pravila se stalno krše.

Masakr Žitištu sam po sebi je dovoljno strašna vest da bi bila praćena strašnim i uznemirujučim fotografijama.

Nameće se pitanje gde su granice onoga što se objavljuje.

Prisetimo se na primer objavljivanja slika nesrećnog mladića rastrgnutog u beogradskom zoo-vrtu ili svakodnevno podsećanje na ubistvo pevačice Jelene Marjanović

Među mnoštvom današnjih novina na naslovnim stranama strašne fotografije zločina u Žitištu.

“Mediji su dužni da poštuju dostojanstvo žrtve, to propisuje kodeks novinara. Dakle, vi vidite i kada se dešavaju masovni zločini, da li u Briselu, da li u Turskoj ili negde drugde, nećete videti raskomadana tela ubijenih ili će se to zaista retko desiti, pa ne treba ni kod nas da se dešava. Dakle i u ovom slučaju, eksplicitno prikazivanje žrtve ne doprinosi nikakvom buđenju savesti u društvu, naprotiv samo predstavlja kršenje dostojanstva žrtve”, kaže Nino Brajović iz UNS.

Dobar deo medija umesto svoje osnovne funkcije u trci za novcem, svakodnevno krši dostojanstvo žrtve, ali i brojnih drugih kodeksa.

“S obzirom na to da danas mediji funkcionišu logikom kapitala, dakle i svako telo koje vidimo na naslovnoj stranici ogoljeno, u krvi i nad kojim je naslov masakr,
jeste jedna vrsta proizvoda, onda bi bilo dobro da medije kaznimo kada to urade i onda oni bi izbegavali da se tako ponašaju. Taj problem najpre treba da reši država, dakle zakonodavac je taj koji mora da postavi određene okvire. Ukoliko ne postavi te okvire, privatna pravna lica kao što su mediji u ovom slučaju će koristiti te rupe u zakonu i moći će na taj način da funkcionišu”, objašnjava Danica Čigoja Piper sa Fakulteta za medije i komunikacije.

Problem postaje još veći jer pojedine naslovnice dalje pozivaju na linč time što stavljaju u naslove da navodno članovi porodice traže osvetu. Očigledno je da je sudska praksa spora i da pojedini vlasniici medija posežu radije za prekršajima, ne bojeći se posledica.

Direktorka klinike “Laza Lazarević” Slavica Đukić Dejanović je u Kažiprstu ukazala na činjenicu da je to kako mediji u Srbiji izveštavaju o nesrećama “učionica kako ne treba raditi”

 

Login

Welcome! Login in to your account

Remember me Lost your password?

Lost Password